Page 54-55 - Eko Med Plus 31

Basic HTML Version

®
54
®
55
Č
ini mi se kao da celog svog
života i radnog veka, a uku-
pno je 18 godina, radim u
školi „Milan Petrović“ u Novom Sadu.
Kao da se nešto važno nije ni događalo
pre toga, jer je život sa ovom decom i
pored njih u potpunosti obuzeo moje
dane, organizovao moje aktivnosti, uči-
nio ih mojim ličnim stilom življenja.
Pre 13 godina bio sam inicijator osni-
vanja inkluzivnog hora u našoj školi.
Trebalo je da bude deo jedne predstave
koju smo pripremali. Pokušavali smo, a i
danas to radimo, da promenom načina
razmišljanja osoba sa invaliditetom, sma-
njivanjemnjihove izolovanosti od ostalog
dela društvene zajednice, utičemo na
smanjenje njihove povučenosti, da ih
učinimo srećnijim i radosnijim, da se osete
korisnijim članovima društva. Naša priča
bi trebalo da bude transparentna, da život
i suživot osoba sa invaliditetom sa ostalim
pripadnicima zajednice bude što aktivni-
ji i ispunjeniji.
Ovaj hor treba da bude most ka ostalim
grupama i članovima društva, da pomoću
njega povežemo sa svima ovu decu i
mlade ljudi koji imaju itekako šta da kažu
i pokažu. Ime hora je ISON. To je osnovni
ton, vođica, što se najčešće i ne zna.
U crkvenoslovenskoj, vizantijskoj
kulturi, ison predstavlja jedan ton
više pevača. Zamisao mi je da više pevača,
u ovom slučaju, bude više pevača sa in-
validitetom i da oni daju taj osnovni
ton na koji će se mnogi osloniti, kako
bi se napravio jedan harmoničan
ton, harmonija, kojoj je potrebna
podrška sa svih strana. Vođica –
ison – uvek je negde u sredini, a
lepeza tonova ide gore i dole... Tako
i mi želimo da budemo u sredini,
ni od koga bolji, ni od koga
lošiji. Oko nas je mnogo ljudi, prijatelja,
komšija, dobrih drugara, a mi smo neko
ko svojim radom želi da pokaže da nije
zanemarljiv, nebitan, da nijemarginalizovan
– pre svega od sebe samog.
Ne moraju nas voleti – ali nas
moraju primetiti i uvažiti
S druge strane, ne razmišljamo o tome
da li će nas neko prihvatiti ili ne, da li nas
neko voli ili ne... Želimo svojim trudom
da dođemo do drugih, do poštovanja.
Kad je 2004. godine formiran ISON, bila
je to moja lična želja, možda čak i egzibi-
cija. To je bila i želja dece iz ove škole koja
nisu bila primljena u redovni školski hor.
Bila je to ona poznata priča: „Evo, ne
znamo da pevamo, ali volimo to da radimo,
a ti si neko ko peva – pa da pokušamo...“
Ja sam upravo od te i takve dece napra-
vio jednu interesantnu dramsku grupu i
hor. Sve dalje je posle „izatkano“. Osnovni
ton celoj ovoj priči, dakle, daju deca sa
invaliditetom.
Ono što je posebno, drugačije, jeste da
su ova deca sa invaliditetom, u stvari, deca
bez sluha. Njima su, tom osnovnom tonu,
prišli i drugi ljudi. To su kolege i prijatelji,
mame, tate, braća, sestre, razni volonteri
koji su došli nešto da pomognu i urade,
pa su tu i ostali. Za ovih 13 godina kroz
hor je prošlo preko 2000 ljudi. Nekima od
njih je bilo teško, pa su emotivno popu-
stili i otišli, neki su tražili neka nova otkro-
venja i mogućnosti za svoje duše. S druge
strane, u hor su došli i drugi ljudi koji su
osetili potrebu da pokažu i iskažu deo
sebe i svoje humanosti, a što mi građani
Srbije u velikoj meri posedujemo. Kroz
hor, koji je počeo da se pokazuje kao jedan
oblik novosadskog udruženja, prošlo je
koje je mnogo ljudi, različitih profesija –
lekara, profesora, raznih volontera, mili-
cajaca, medicinskih radnika, vaspitača,
majstora i raznih drugih zanimanja.
Upravo ta lepeza je otvorila neke nove
vidike i puteve, pa smo shvatili da je priča
o ISONUmnogo šira, da nije potrebno da
to bude zatvorena priča jedne grupacije,
tipa bubrežnih ili nekih drugih bolesnika
koji imaju svoja, strogo definisana udru-
Jači smo od sudbine
HUMANOST KAO
STIL ŽIVLJENJA
Kada ljudi vide da
deca sa invalidite-
tom i potrebama
koje, osim uobičajenih
bivaju i zahtevnije,
prva pružaju ruke
pomirenja, možda će
se i odrasli posle lakše
rukovati, miriti se i
onda kada to ne bi
baš jednostavno uči-
nili. Prosto želimo da
normalnošću pokaže-
mo da je naša buduć-
nost i u ovoj, kao i u
svoj drugoj deci
Profesor Miodrag Blizanac
direktor međunarodnog
festivala Hearts in Harmony,
Novi Sad,
dirigent inkluzivnog hora ISON,
ženja. Mi smo, jednostavno, otvorili vrata
svima koji žele i mogu da učestvuju u ovoj
horskoj priči.
Posle 13 godina i preko 1400 nastupa
– i drugi su nas prihvatili kao ozbiljan hor,
po godinama i konceptu, koji se „drznuo“
da uđe u ovo društvo na mala vrata, a
sada stoji na pragu grada Novog Sada,
evropske prestonice mladih i grada kulture.
Pozvani smo da o svemu tome damo i
svoje mišljenje, da budemo deo predstav-
ljanja Novog Sada.
Mi nismo projekat, mi smo udruženje
dece i roditelja, kolega i svih građana, koji
svoje vreme posvećuju ovoj deci. U po-
slednje vreme smo prepoznati i kao brend
grada Novog Sada, čak i od onih ljudi koji
su bili poprilično skeptični u prvim godi-
nama našeg postojanja. Oni su očekivali
priču kratkog daha. Međutim, zamah koji
se desio i kod dece i kod mene je nastav-
ljen u kontinuitetu. Dva puta nedeljno
održavaju se probe, a imamo i po 5-6
nastupa mesečno. Koristimo priliku da
što više budemo vidljivi.
Gde god nastupamo – pozivamo udru-
ženja invalida iz okolnih gradova i sela. Bili
smo učesnici mnogih humanitarnih akcija,
kao što su Sigurna ženska kuća, Sigurna
dečja kuća, a sad i Sigurna muška kuća, ali
i raznih drugih manifestacija i festivala, u
našoj zemlji i u inostranstvu. Hor ISON je
nastavio da se razvija u nekom svom
pravcu i mi smo sad nacionalna priča, od
izuzetnog značaja za grad Novi Sad, za
Pokrajinu Vojvodinu, pa i za Republiku.
Dobili smo i blagoslov Njegove svetosti
patrijarha Pavla, a sad i gospodina Irineja.
Posebno izdvajamo blagoslov iz manasti-
ra Hilandara. To su sve tanane, zlatne niti
koje tkaju veoma jaku osnovu za sadaš-
njost i budućnost ovog hora.
Duboko verujem da sve može da
opstane, ali i da nestane, samo ako nestane
vere u ono zbog čega radimo. Pre hora
nastao je Teatar dobrih vibracija. Velika
je radost i sreća svih onih, počevši od
medicinskog osoblja koje se bavi ovom
decom od njihovog rođenja, do roditelja
i svih nas ovde, kad vidimo koliko ova
deca mogu napredovati kad se sa njima
radi na adekvatan način, u oblastima
kakve su muzika i umetnost uopšte. A u
ovome oni zaista imaju šta da pokažu i
pruže svima nama.
Taj neki tanak put koji je naše dete iza-
bralo, kojim ide i napreduje, naša je satis-
fakcija za sav uložen trud i napor. U
svakom slučaju se treba truditi i deci dati
pravu šansu, mogućnost. Takmičenje ovog
hora sa decom koja idu u redovne škole
pokazalo se kao „nemoguća misija“ koju
smo u nekoliko navrata savladali.
Imamo i druge organizacije
Želimda spomenem i Fondaciju „Filipus“
koja radi na novim aktivnostima za osobe
sa invaliditetom, kao što su sportske ak-
tivnosti. Tražili smo nešto što ne rade škole
i druge nevladine organizacije. Iz toga se
rodio Konjički klub „Filipus“. Prijavljen je
pre tri godine, a pre toga smo eksperimen-
Budućnost je
u svakom detetu