Page 40-41 - Eko Med Plus 34

Basic HTML Version

®
40
®
41
Piše: prim. dr
Predrag Tojić
Okom lekara
U
napaćenoj zemlji Srbiji uvek je
nešto aktuelno, hitno, goruće,
dobro medijski upakovano.
Svetske zavere, nerazumevanje i neprijateljstvo
okruženja, otimanje teritorija, progon sa vekov-
nih ognjišta. Nezasita potreba za stranim inve-
sticijama zbog višedecenijske i masovne nezapo-
slenosti dragih nam sugrađana , kao
najaktuelnije pojave. Nabrajati sve propuste u
nefunkcionisanju institucija države, kako na
lokalu tako i naviše, bilo bi smešno da nije tužno
jer je to postalo poslovično, da bi nekom bilo
aktuelno. Suočeni sa neprekidnim napuštanjem
zemlje najobrazovanijih, mladih sinova i kćeri
kampanjski zakukamo i kao zabrinemo se za
budućnost zemlje, pa se brzo „institucionalno“
primirimo, valjda verujući da će se to već nekako
prevazići. Verovatno će doznake „izvezene dece“
umiriti roditelje i stabilizovati fiskalnu likvidnost
drage nam otadžbine i otvoriti svetle perspekti-
ve. Ostalo stanovništvo stari, ekološki i medicin-
ski, ophrvano nemogućnošću da nešto radikalno
pokrene, prepušta se tihoj patnji za otišlom
decom, samoći i brizi za danima koji stižu. Ovo
stanje se više ne smatra akutnim već hroničnim.
Kako to izgleda,potkrepićemo primerom.
U rodnom gradu, u zemlji Srbiji, sretnu se dve
školske drugarice, koje se nisu videle mnogo
godina. Posle srdačnog pozdrava i izmenjenih
poljubaca prva kaže:
– Gde si ti, godinama te ne viđam, gde živiš,
kako su ti deca, imaš li unučadi, kako si sa zdrav-
ljem?
Iznenadni susret nije dozvoljavao da krenu sa
drugim brojnim pitanjima, ali je i to dovoljno za
odgovore kojim će druga poznanica uzvratiti da
zadovolji ljubopitljivost poznanice, pa kaže:
– Draga moja, valjda ti je poznato da ja živim u
Nišu, gde sam posle završenog fakulteta zasno-
vala radni odnos, pa potomporodicu, stekla decu
i veoma sam retko dolazila u dragi nam rodni
grad. Vreme je prolazilo, poslovne i porodične
obaveze mi više dolazaka nisu dozvoljavali. Dok
su mi roditelji bili živi, oni su dolazili meni, ja
njima retko. Posle njihove smrti moji dolasci su
s razlogom sve ređi. Moja deca su odrastala i
odrasla. Uspešno su završili željene škole, ali su
neuspešno startovali zbog nemogućnosti zapo-
šljavanja u Srbiji. Ćerka mi je završila studije na
Elektronskom fakultetu u Nišu, zet takođe. Za
oboje nije ovde bilo posla. Teška srca su odlučili
da odu u Kanadu. Dobro su se snašli. Dobili su
sina i ćerku, a ja i moj muž dvoje unučadi. Muž i
ja naizmenično, „friški penzioneri“, bebisiterujemo
u Kanadi, njima da olakšamo gajenje dece, a nama
da umanjimo žal što su daleko od nas. Sin mi je
mladi građevinski inženjer, neoženjen, našao je
posao u Dubaiju, u UAE, čujemo se i vidimo preko
skajpa. Važno je da smo za sada svi zdravi i svu
razdvojenost nekako podnosimo, i muž i ja, kao
i deca. Nisam mogla da razdvojim šta je bolje, i
za nas i za njih; da li da ih žalim što su nezapo-
sleni i ne ostvaruju svoje životne želje, ili da ih
želim što su otišli iz Srbije. Verovatnoća je da će
i trajno ostati u tuđini. Kad drukčije nije, jedina
uteha nam je da budemo zdravi i živi!
Nije bilo vremena da prva poznanica ispriča
svoju priču, morale su svaka za svojim poslom.
Možda nije ni trebalo da priča, verovatno je slična
ispričanoj. Možda je bolja ili gora, sa istom
dilemom – žaliti ili želeti. Takvih priča i dilema
je sve više oko nas!
Zašto žaliti?
Zvaničnici nas uveravaju da su prepreke za
popravljanje stanja u Srbiji na putu da budu sa-
vladane, da su preduzete reforme blagotvorne,
da su perspektive sve ružičastije. Razumemo da
oni to žele i da moraju tako da govore. A sami
znamo da će to ići sporo i teško, da će većina
otišlih tamo i ostati. Žao nam je što naša bogom-
dana zemlja Srbija, preko svojih izabranika, nije
našla boljih načina da se pre dve-tri decenije bolje
odredi prema izazovima vremena i sila, i da narod
i državu spase od doživljenog sunovrata. Sada
nam nije važno da li su krivi Mika ili Laza, crveni
ili žuti. Pozivanje na Lazarev zavet, apele Alekse
Šantića i svih drugih umnih rodoljuba slabomože
izmeniti realnost, jer je Srbija sve starija i sve za-
puštenija. Sve starije stanovništvo će sve manje
imati volje i moći da stanje popravlja. Prelepom
Srbijom sve manje radosti hodi. Demografski
pokazatelji su sve porazniji, sve je manje kolevki,
dečjeg plača, krštenja i venčanja, a sve više opela.
O žetelačkim i čobanskim pesmama da i ne go-
vorimo. Doduše, čuju se na folklornim saborima
– raznim „jadama“ – tek toliko da namodrže pluća
iznad vode i tradiciju da je to nekada bilo sva-
kodnevno i na svim staništima, a ne samo na
saborskim okupljanjima, kao danas.
Žitorodna Vojvodina traži ratare da bi je
obrađivali, da bi plodove donosila. I to ratare sa
motivom, sa nadom da se život može i treba
posvetiti rodnoj grudi i od nje pristojno živeti, a
rod održavati i uvećavati. Bujna i valovita
Šumadija treba stočare, voćare, vonogradare,
šumare da postojeće posade kultivišu, neguju,
uredno održavaju, da se na tom tlu od rada može
živeti. Stig, Mačva, Pomoravlje, Ponišavlje, Velj-
kova Krajina uz napred pobrojane treba povrta-
re, stočare, agronome, vodoprivrednike. Kao i
brdoviti deo Srbije, vapi za veterinarima i prera-
đivačima biljnih i životinjskih proizvoda. Prateće
zanatlije i struke se podrazumevaju jer i bez svih
drugih struka berićet Srbije ne može biti blago-
rodan i dovoljan. Za održavanje i biljnog i živo-
tinjskog sveta u zemlji Srbiji, kao i u svakoj drugoj
zemlji, treba živi rad, potrebni su ljudi, prosveće-
ni i posvećeni, ubeđeni da ne gube vreme uza-
ludno radeći. Sve praznija i starija Srbija uskoro
će postojeći posed teško održavati i na ovom
nezavidnom nivou. Kažu da hoćemo u EU, koja
u proseku ima slabije prirodne resurse od Srbije.
Onda moramo od tih kojima smo se uputili hitno
nešto naučiti, da racionalno i najbolje koristimo
ovo što su nam preci ostavili.
Šta želeti?
Počeli smo od dilema jedne majke da li da svoju
decu želi. Htela ili ne, ona ih sada želi. Koliko i
kako – svaka majka zna. Međutim, svi mi treba
da želimo svakodnevno i svi, od birača i izabranih,
od strukovno nadređenih i potčinjenih, da
sinhronizujemo reči i dela. Nikuda se ne može
otići, niti napredovati, ako jedno mislimo, drugo
govorimo, a treće činimo. U toj željenoj i nasušnoj
sinhronizaciji ne može biti povlašćenih i žrtvo-
vanih, manje ili više favorizovanih u bilo kom
vidu. Ravnopravnost, sloboda i bratstvo bili su
moto Francuske revolucije pre 228 godina. Zašto
to ne bi bili i danas? To nije demagogija, niti po-
pulizam, nije to bila ni tada, ni sada, ako se pra-
vilno primenjuje. Egoizam, danas veoma uočljiv
maltene u svim sferama ljudske aktivnosti kod
nas, ruši sve do sada ostvarene oblike socijalne
pravde i ljudskih prava uopšte. Džaba pozivanje
na sve rezolucije i deklaracije o ljudskim pravima,
ako ih u praksi ne poštujemo, odnosno ako ih
selektivno primenjujemo. Uostalom, Vuk Karad-
žić je pre 180 godina zapisao poslovicu „Čoveku
nije žao na malo, već na nepravo“, a hrišćanstvo
je kroz reči patrijarha Pavla „Budimo ljudi“, po-
koljenja obavezalo da misle makar na ove dve
poslovice, ako neće o drugima, koje ih dobro
dopunjuju.
Čoveku, kao jedinommislećem biću na planeti
Zemlji, poveren je biljni i životinjski svet da se o
njima stara, da ga s merom koristi i nasleđeno
od predaka prosledi potomcima, koristeći sva
pozitivno stečena znanja, oblagorodi sebe i svu
prirodu. Ako pođemo od stvarnog i mogućeg,
učinimo što možemo, onda nećemo žaliti za
propuštenim i želeti nedopušteno. Sada i uvek
neka tako bude!
Žaliti ili želeti