Page 56-57 - Eko Med Plus 34

Basic HTML Version

®
56
®
57
Rođen je u znaku tri šestice, 6. 6. 1906.
Otac mu je školovan u Karlovačkoj bogo-
sloviji, gde upoznaje buduću ženu, devojku
iz Krušedola. Od četvoro napredne dece
roditelji su predlagali da mlađi sin
Nemanja ostane da nasledi oca u parohi-
jalnoj crkvi, ali sin je hteo na veće škole.
Miran porodični život provode u Ličkom
Petrovom Selu do stvaranja Nezavisne
države Hrvatske. Vurdelje su se sklonili
pred fašističkim pogromom kada je 1942.
selo spaljeno, a zatečeno stanovništvo
pobijeno.
Nemanja sa uspehom pohađa osnovnu,
građansku školu i gimnaziju u rodnom
mestu i Senju. Diplomirao je na Medicin-
skom fakultetu u Zagrebu 1933. kao
student generacije, gde je kao prvi kandi-
dat pred komisijom jugoslovenskih pro-
fesora 1938. položio specijalistički ispit iz
neuropsihijatrije.
Kao mladi lekar, željan avantura, 1933–
1934. radio je na brodovima mediteranske
U periodu od 1945. do 1947. „po kazni“
radi kao sreski lekar u Zavidovićima i
Bosanskom Petrovcu, gde leči narod od
šuge, odakle je nakon intervencije
Miloša Minića, funkcionera UDBA-e,
premešten u Sarajevo sa zadatkom da
oformi Duševnu bolnicu u predratnoj
fabrici dimija (tada popularnoj „Gajtan
bolnici“).
Na Neuropsihijatrijskoj klinici u Skoplju
od 1947. do 1951, sa prof dr Boškom Ni-
ketićem, rodom iz Sremske Kamenice, i
oftalmologom dr Ludvigom, radi na istra-
živanju neuro-oftalmoloških znakova
Encephalitis larvatae (opisan u stručnoj
literaturi kao Ludwig-Vurdeljin znak). Ha-
bilitirao je na Medicinskom fakultetu u
Skoplju 1947, gde stiče zvanje naslovnog
docenta.
U Novi Sad prelazi 1951, gde otvara
neuropsihijatrijsku privatnu praksu, a
dopunski radi kao „sekundarac“ na Inter-
nomodeljenju Glavne pokrajinske bolnice
rukovoditi od 1952/1953. do penzionisa-
nja. Kao već dokazani lekar u struci, 1953.
predsedava naučnim sastankom neuro-
loga i psihijatara Jugoslavije u Novom Sadu,
trećempo redu u novoj Jugoslaviji, a prvim
u Vojvodini, gde je imao ulogu arbitra
jugoslovenskim, posebno beogradskim i
zagrebačkim neuropsihijatrima u stručno-
naučnom nadmetanju oko Encephalitis
larvatae – „čedu“ tada našeg najpoznati-
jeg neuropsihijatra, profesora Vladimira
F. Vujića.
Iako je neumorno radio gde god je
smatrao da treba i može, rušio anatemu
duševnog oboljenja, držeći predavanja
obrazovao je narod po celoj Vojvodini, u
Novom Sadu ga Komisija DLV-SLD za
unapređenje u zvanje primarijusa prvo
odbija, sa obrazloženjem da je društveno-
politički „persona non grata“, da bi ubrzo
revidirali odluku i dodelili mu to zvanje
1955.
Bio je potpisnik Matičarske komisije
1960. sa petoricom osnivača Medicinskog
fakulteta u Novom Sadu. Tada je izabran
za vanrednog profesora i šefa Katedre za
neuropsihijatriju sa medicinskom psiho-
logijom. Za redovnog profesora izabran
je 1966.
plovidbe. Do 1941. radi na Klinici za neu-
ropsihijatriju u Zagrebu i Bolnici za
duševne bolesti u Vrapču, kada ga ustaše,
kao viđenog srpskog intelektualca, odvode
u fašistički logor NDH, iz koga je pobegao.
TokomDrugog svetskog rata angažovan
je u Vrhovnoj komandi Jugoslovenske
vojske u otadžbini, u Obaveštajnom ode-
ljenju i Sanitetskom odseku, a izvesno
vreme radio i na Neuropsihijatrijskoj
klinici u Beogradu.
sa poznatim novosadskim internistom dr
Đorđem Ognjanovićem. Istovremeno je
veoma angažovan i na osnivanju neurop-
sihijatrijskog odeljenja, čijim će radom
Vurdelja – legenda
Od
1955. do 1965. obezbeđuje uslove
za izgradnju savremene neurupsihijatrijske
klinike po uzoru na tada najeminentniju
Kliniku za neuropsihijatrijske bolesti u
Hamburgu, i ubrzano formira zdravstvene
i nastavno-naučne kadrove za klinički,
naučno-istraživački i zdravstveno-peda-
goški rad.
Najbliži saradnici na Klinici za neurop-
sihijatrijske bolesti u Novom Sadu su mu
bili takođe nadaleko poznati novosadski
i jugoslovenski neuropsihijatri i profesori
Medicinskog fakulteta u Novom Sadu:
Stojan Vučković, Kira Orovčanec, Borislav
Kapamadžija, Edvin Til i Vojislav Nikolić,
odmah uz njih i viđeni neuropsihijatri
rukovodioci velikih neuropsihijatrijskih
bolnica i odeljenja u Vojvodini: Slavoljub
Bakalović iz Vršca, Stevan Stojanović iz
Kovina, Fabijan Skenderović iz Subotice,
Oktobarske nagrade Novog Sada, počasni
predsednik Udruženja neurologa i Udru-
ženja psihijatara Jugoslavije (1984),
nagrade za životno delo i počasni član
Udruženja nastavnika i naučnih radnika
Srbije Univerziteta u Novom Sadu (1997),
te počasni doktor NSU (2000).
Odlikovala ga je pravičnost za ljude i
kolege – svi sledbenici su mu bili važni i
dragi, naslednike izuzetno uvažava, ali javno
ne ističe prednost nijednom saradniku.
Bio je i ostao svetionik pokoljenjima:
human i čestit, odmeren i mudar, savestan
i odgovoran, uporan i studiozan, dosledan
i dovitljiv, uspešan pedagog i talentovan
predavač, elokventan i obrazovan, ozbiljan
i pravičan, elegantan i gospodstven, ča-
robnjak reči i tumač večnih tajni ljudske
duše, mađioničar dosetki, virtuoz govora
i mudrac pronalaženja jednostavnih
rešenja.
Sa izrazima najveće zahvalnosti za sve
što je učinio za naše struke, neuropsihija-
tri Novog Sada i Vojvodine sa pijetetom
su se oprostili od korifeja i legende srpske,
vojvođanske i jugoslovenske neurologije
i psihijatrije.
Poštovaoci profesorovog lika i dela,
njegovi đaci i sledbenici i njegov veliki
prijatelj akad. med. Vladimir T. Jokanović,
autor poklon-biste, za večno sećanje i
nezaborav, postavili su 6. 6. 2017. njegovu
bistu u holu zdanja koje je stvorio.
Povodom 111. godišnjice od rođenja
psihijatra prof. dr Nemanje Vurdelje, koji
je osnovao novosadsku psihijatrijsku
službu i instituciju neuropsihijatrije u
Novom Sadu i Vojvodini, u holu Klinike
za psihijatriju i neurologiju Kliničkog
centra Vojvodine otkrivena je bista u
njegovu čast.
Autor skulpture je prijatelj dr Vurdelje,
akademik medicine prim. dr Vladimir T.
Jokanović, koji je do sada Novom Sadu
poklonio više od 50 bista poznatih srpskih
naučnika i umetnika.
Spomenik njemu – spomenik je svim
lekarima koji su zaslužili slavu ove legende
– istakao je Jokanović. – Mi nemamo tra-
diciju pamćenja, sećanja i uzgajanja kulta
prema ljudima koji su obeležili neko doba
i na čijim plećima leži naša nauka i naše
znanje. Kada je Vurdelja video ovu bistu,
rekao je da sam ga napravio mladog, a 20
godina je trebalo da se ona konačno
postavi. To nije ništa novo. Mi smo kult
lekara kao društvo oborili na niske grane.
Događaj je, osim lekara s Klinike, uveli-
čao i kvartet violončela Srednje muzičke
škole „Isidor Bajić”, a redovni profesor
neurologije Univerziteta u Novom Sadu
dr Milorad Žikić održao je kratko preda-
vanje o životu Nemanje Vurdelje, skrenuv-
ši pažnju na to da je taj doajen medicine
proveo polovinu svog života u Novom
Sadu i da je zaslužan i za izgradnju same
zgrade Klinike za psihijatriju i neurologiju.
– Vurdelja je bio umetnik svoje struke i
treba da budemo ponosni što smo na-
stavljači njegovog rada i dela. On je legen-
darni lekar, legendarni predavač, legen-
darni naučnik i zaista mislim da bi ova
ustanova u budućnosti trebalo da ponese
njegovo ime – naveo je prof. dr Žikić.
– Ovo je jedan od lepih događaja u
svakom slučaju. Ova bista i mnoge koje
smo napravili u gradu, doprineće da ovaj
grad za nekoliko godina bude uistinu
prestonica kulture, jer grad u kojem ima
mesta za skulpture, ima tu i budne kulture
i ja duboko verujem da će doći vreme
kada će biti mnogo više spomenika za-
služnim ljudima i iz bilo koje struke –
rekao je dr Jokanović.
Nastavno-pedagoške i društvene aktivnosti,
naučno-stručna delatnost
Šef katedre za neuropsihijatrijske bolesti, predsednik komisije za specijalistič-
ke ispite iz neuropsihijatrije i sudske psihijatrije od 1963. do 1976. godine, pre-
davač neurologije, psihijatrije i medicinske psihologije na dodiplomskoj i posle-
diplomskoj nastavi, mentor u osam doktorskih disertacija, pripremio udžbenik
za studente medicine, objavio priručnik za socijalne radnike, predsednik Saveta
Medicinskog fakulteta u NS, predsednik i član Redakcionog odbora Medicinskog
pregleda.
Naučnostručna delatnost: od 1948. do 1976. objavio više od 80 radova iz oblasti
neuropsihijatrije u praktično svim tada raspoloživim stručnim časopisima i
zbornicima radova.
OTKRIVANJE BISTE PROF. DR NEMANJI VURDELJI
Osnivaču Klinike za neuropsihijatriju u Novom Sadu,
na 111. godišnjicu njegovog rođenja
Bez prošlosti nema ni budućnosti
Piše:
prof. dr
Milorad Žikić
Nema boljeg načina
da se odužimo
precima od čuvanja
i unapređivanja
njihovog dela.
Otkrivena bista dr Nemanji Vurdelji u Novom Sadu, 6. juna 2017.
Stevan Čičovački iz Sombora, Milan
Purkov iz Zrenjanina, Zlatoje Hadžibabić
iz Sremske Mitrovice i drugi.
Nosilac je brojnih zahvalnica-priznanja,
diploma, plaketa-spomenica, povelja i
zlatnih povelja, zlatnih znački, počasnog
članstva Srpskog lekarskog društva,
Društva lekara Vojvodine, Saveza lekarskih
društava i Ratnih vojnih invalida Jugosla-
vije, Udruženja neurologa i psihijatara
Jugoslavije, Kliničke bolnice i Medicinskog
fakulteta u Novom Sadu, Saveza društava
socijalnih radnika, Instituta za neurolo-
giju, psihijatriju i mentalno zdravlje, Uni-
verziteta u Novom Sadu, Crvenog krsta
Jugoslavije, Somborskihmedicinskih dana,
Udruženja neuropsihijatara Jugoslavije,
Grada Novog Sada.
Penzionisan 1976. sa 42 godine radnog
staža i 25 godina rada u Novom Sadu.
Zaslužio je sva stručna i društvena prizna-
nja i otišao u legendu.
Laureat je Godišnje nagrade za naučno-
istraživački rad Društva lekara Vojvodine,
Učio nas je da znati slušati ne znači da
se savet mora i poslušati, da je u potrazi
za srećom veliki domet dostizanje osećanja
zadovoljstva, da se sreća ne može dati,
uzeti, ni imati, a samo retko i na kratko se
može osetiti. Iako mu ni genetika ni druš-
tvenoistorijski period nisu išli naruku,
adaptabilnošću i korišćenjem velikog me-
dicinskog znanja uspostavio kontrolu nad
životom i dosegao desetu dekadu života.
Na Danmladosti 2004. godine u Novom
Sadu je umro naš najstariji sugrađanin.
Najveća želja pred kraj života mu je bila
“da umre u cipelama“. Umesto pobede nad
životom, u svom stilu, pet minuta pre
nego što je umro, 25. 5. u 5h , rekao je
supruzi i prisutnim članovima familije: „A
sada idem da umrem”, okrenuo im leđa i
„otišao“ u večnost.
Nakon 53 godine boravka u Novom
Sadu umro je zadovoljan životom u 98.
godini u svom stanu u ulici Vase Stajića,
jednoj od najlepših oaza mira, nadomak
centra grada.