Page 10-11 - Eko Med Plus 34

Basic HTML Version

®
10
®
11
Definicija i istorija koncepta
Naziv “ortomolekularan” je izveden iz
grčke reči
ortos
(
ὀρθός
-tačan, ispravan)
i
novo-latinske reči
molecula
(molekul) što
bi u doslovnomprevodu značilo “ ispravan
molekul”.
Prema tome, ortomolekularna terapija
se odnosi na korekciju hemijskih reakcija
u organizmu putem unošenja ispravne
kombinacije i količine supstanci koje se
ili prirodno nalaze u organizmu ili su po-
trebne za njegovo funkcionisanje. U to
spadaju vitamini, minerali, esencijalne
amino i masne kiseline i slično.
Linus Pauling, dvostruku nosilac Nobe-
love nagrade i pronalazač anemije srpastih
ćelija kao prve “molekularne bolesti”, je
tvorac ortomolekularne psihijatrije, kojoj
je dao i ime i zacrtao njene principe. U
članku pod nazivom “Ortomolekularna
psihijatrija” publikovanom u “Nauci
“(Science ) 1968. godine, Pauling je defini-
sao ortomolekularnu psihijatriju na
sledeći način: “ (
Ortomolekularna psihija-
trija) je tretman mentalnih bolesti obezbe-
đivanjem optimalne sredine za mentalne
funkcije, naročito obezbeđivnjem optimal-
ne koncentracije materija prirodno prisut-
nih u ljudskom telu”
Međutim, koncept ortomolekularne
medicine nije nov. Razvio se iz megavita-
minske terapije sa početkom 30-tih godina
prošlog veka. U to vreme naučna i klinička
saznanja su ukazivala da bi doze veće od
do tada preporučenih za C, E i B3 vitamin
mogle da imaju značaja u tretmanu razli-
čitih stanja i bolesti. Ranih 1930-tih godina,
Sute i Sute razvijaju protokol za kardiova-
skularne bolesti sa mega dozama E vita-
mina. Klener 40-tih godina prošlog veka
koristi velike doze intravenskog C vitami-
na u lečenju poliomijelitisa i drugih viru-
snih bolesti. U isto vreme, Kaufman uvodi
mega doze B3 vitamina (niacina) u tre-
tmanu artritisa. 1954. godine, Altsul i Hofer
takođe primenjuju mega doze B3 vitami-
na u tretmanu hiperholesterolemija.
U odnosu na ortomolekularnu psihija-
triju, tretman duševnih bolesti sa vita-
minskom terapijom započinje sa otkrićem
uzroka pelagre 1937. godine i njenom
terapijom. Primećeno je da su mentalni
simptomi u pelagri cesto veoma slični sa
simptomima osoba sa šizofrenijom.
Obzirom da je terapija sa B3 vitaminom
bila uspešna u pelagri, pretpostavilo se da
ovaj vitamin igra ulogu u biohemiji
mozdane funkcije. Međutim, naučna
potvrda terapije ishranom i vitaminima
nije došla do izražaja sve dok dva doktora,
Abram Hofer i Hamfri Ozmond nisu za-
počeli tretiranje akutnih slučajeva šizofre-
nije sa mega dozama niacina (B3 vitamin)
i C vitamina. 1951. godine u Saskačevanu
u Kanadi, ova dva naučnika započinju
kliničko ispitivanje na pacijentima sa
akutnom šizofrenijom (
double blind, pros-
pective controlled study
), prvo u istoriji
psihijatrije. Uz standardni psihijatrijski
tretman, B3 vitamin je dat pacijentima u
dozi od 3 g dnevno u toku mesec dana.
Pacijenti su praćeni 2 godine. Rezultat
studije je pokazao da je ova terapija ud-
vostručila stepen oporavka pacijenata sa
akutnom šizofrenijom. To je bio početak
ortomolekularne medicine i psihijatrije.
Osim toga, dr. Hofer je uveo u ortomo-
lekularnu psihijatriju i novi pojam
sindrom vitamin zavisnih stanja”
u kojima
su potrebne količine vitamina mnogostru-
ko veće od onih potrebnih za prevenciju
klasičnih sindroma deficijencije.
Po njemu, povećan
zahtev za određeni
vitamin u neke osobe
je uzrokovan greškom u metabolizmu,
tako da klasični sindrom deficijencije i
“sindrom vitamin zavisnih stanja” mogu
da imaju potpuno iste manifestacije. Npr.
ako osoba sa normalnih potrebama za B3
vitaminom uzima hranu siromašnu ovim
vitaminom, oboleće od pelagre, ali će isto
tako i ona osoba sa ishranom bogatom u
B3, ali sa povećanim potrebama. Po
Hoferu šizofrenija spada u vitamin B3
zavisnu bolest, jer obolele osobe zahte-
vaju u terapiji od 3 do 12 grama B3 na dan
da bi se oporavili. Pri tome, zdrava hrana,
bogata u B vitaminima, sama po sebi
nema efekta.Terapija velikim dozama B3
vitamina, pogotovo za akutnu šizofreniju,
se zasnivala na teoriji Ozmonda i Smitiza
(Smythies) da simptomatologija šizofre-
nije potiče od neke halucinogene sup-
stance, slične meskalinu, ali nastale u
organizmu u toku metabolizma adrena-
lina. Tako, 1954.godine Hofer, Ozmond i
Smitiz (Smythies) postavljaju temelje tzv.
adrenohromne hipoteze
po kojoj se sizo-
frenija razvija u osoba sa određenom
genetskom aberacijom koja dovodi do
stvaranje toksičnihmetabolita adrenalina,
poput adrenohroma. Hofer smatra da su
mega doze B3 vitamina ključne u menja-
nju toka bolesti i pobošanja stanja, jer
ovaj vitamin svojimhemijskimosobinama
menja metabolički put adrenalina i na taj
način onemogućava formiranje toksičnih
nus-produkata.
Uprkos uspehu terapije sa mega
dozama, naučni krug se nije u potpunosti
saglasio u prihvatanju ovog modela me-
hanizma i terapije za šizofreniju, delom
zbog oprećnih nalaza i mišljenja, a delom
zbog pojave sedativa i antipsihotika na
tržistu koje su potisle ortomolekularni
koncept u pozadinu. Međutim, interes za
bolje razumevanje mehanizma i efekta
koje kateholamini i njihovi metaboliti
imaju na organizam se i dalje nastavio.
Danas, toksičnost izazvana kateholami-
nima se istražuje i povezuje sa patolofizi-
ologijom neuroloških, psihijatrijskih i
kardiovaskularnih oboljenja.
Hoferov rad su nastavili mnogi njegovi
učenici i sledbenici, među kojima Karl
Pfajfer zauzima jedno od najznačajnijih
mesta. Radeći u svom centru za istraživa-
nje u Prinstonu ( SAD), Pfajfer je zapazio
da većina ljudi sa mentalnim bolestima
imaju nedostatak u cinku ili pokazuju
disbalans između bakra i cinka, što je
kasnije potvrđeno i od drugih autora.
Pfajfer je takođe izvršio klasifikaciju men-
talnih bolesti u 5 osnovnih grupa na
osnovu biohemijskih supstanci nađenih
u krvi i urinu, alergija koje su se manife-
stovale na moždanom tkivu, pogotovo
alergiju na pšenicu-gluten i hipoglikemij-
ske reakcije izazvane ishranom.
Ortomolekularna medicina sa psihija-
trijom danas stoji kao zasebna grana
medicine, zastupljena širom sveta, grupi-
sana u internacionalna i lokalna udruženja,
sa organizovanom edukacijom i publiko-
vanjem “Časopisa iz Ortomolekularne
medicine”(
Journal of Orthomolecular
Medicine
) gde se objavljuju dostignuća iz
ove oblasti.
Ortomolekularna terapija se do danas
pokazala efektivna u tretmanu širokog
spektra raznih psihijatrijskih i neuroloških
bolesti od bi-polarne psihoze, depresije,
problema u ponašanju, autizma, tarditiv-
ne diskinezije do ADD/ADHD, multiple
skleroze, Parkinsonove bolesti, epilepsije,
raznih bolesti zavisnosti i slično. Isto tako
ortomolekularna medicina je našla svoje
mesto i u drugim disciplinama gde su se
bolesti kao artritis, alergije, problemi sa
digestivnim traktom, maligne i kardiova-
skularne bolesti tretirale sa zadovoljava-
jućim rezultatima.
Principi
Koncept ortomolekularne medicine je
zasnovan na više principa, no oni bi se
mogli svesti na dva najvaznija:
hrana sa
optimalnom doziranjem suplemenata
(najčešće sa velikim dozama ) i
biohemij-
ska individualnost.
Ishrana
je glavna okosnica ortomoleku-
larne medicine. Da bi održao život, ljudski
organizam mora da stalno unosi hranu,
tako da je njen izbor jedan od glavnih
faktora koji određuje biohemijske reakci-
je u organizmu. Po Paulingu, funkcionisa-
nje mozga i nervnog sistema je znatno
zavisnije od hemijskog, molekularnog
sastava u ćelijskoj i tkivnoj mikro okolini
nego što su to ostali organi i tkiva. U prilog
tome Pauling ukazuje da psihoza vezana
za pernicioznu anemiju, može da se
primeti u pacijenta nekoliko godina pre
svih ostalih manifestacija ove bolesti. Isto
tako, povećana incidenca nedostatka B12
vitamina kod psihijatrijskih pacijenata,
ukazuje na mogućnost da je duševna
bolest zapravo vezana za ove deficijenci-
ORTOMOLEKULARNA MEDICINA I PSIHIJATRIJA
Istorijat i koncept
Linus Pauling
1967. godine piše:
“Ja sam bio zaprepašćen da niacin i
askorbat, sa izrazitim fizioloskim oso-
binama, a koji se daju u veoma malim
količinama za prevenciju mortaliteta
kod pelagre i skorbuta, ne ispoljavaju
znake toksičnosti, tako da osoba može
da uzme i 1000 puta vežu dnevnu dozu
bez štetnih posledica.,To znači da su
ove supstance znatno različite od
lekova, koji se obično daju pacijentima
u količini, ne mnogo manjoj od letalne
doze. Mislim da ove supstance, nor-
malno prisutne u ljudskom telu i po-
trebne za dobro zdravlje i život, zaslu-
žuju ime koje će ih razlikovati od
običnih farmaceutskih supstanci, te
sam odlučio da ih nazovem “ortomo-
lekularne” supstance”
dr Karmensita
Maskarel
U poslednjih desetak godina, sve više se shvata povezanost ishrane, faktora spoljne
sredine i načina života sa velikim brojem oboljenja, uključujući neurološke i psihija-
trijske bolesti. Zahvaljujući istraživačkim dostignućima iz domena ekologije, ishrane,
molekularne biologije, a naročito sa ogromnim razvojem na području genetike i
epigenetike, sve je više informacija koje menjaju naš pogled na vitamine, minerale i
druge značajne nutritivne elemente i ishranu u celini. Ova nova dostignuća sa druge
strane, uklapaju se u koncept ortomolekularne medicine i ortomolekularne psihija-
trije, koje već 60 godina sugerišu da upravo ishrana i njeni dodaci, prepisani individu-
alno u vidu prirodnih hranljivih materija i često, u veoma velikim dozama, pomažu u
lečenju psihijatrijskih bolesti. Iako je polje ortomolekularne medicine još uvek kon-
troverzno i nalazi se na marginama važeće medicinske doktrine, veliki broj njenih
postulata je vec potvrđen i priznat kao vredan pažnje novih i detaljnijih istraživanja.
je, što se može odnositi i na druge psihi-
jatrijske bolesti.
Primarna uloga koju ishrana igra u or-
tomolekularnoj medicini je postavljena i
na osnovu dugoročnog kliničnog iskustva
i posmatranja da bolesti vezane za ishranu
jedinstvena i s toga treba da bude tretira-
na individualno. Na primer, citrusno voće
je veoma preporučljiva hrana zbog velikog
sadržaja C vitamina i flavonoida, međutim,
osobe koje imaju adverzne reakcije na njih,
moraju da ih izbegavaju ne samo radi
prevencije alergije, nego i provokacije neke
latentne bolesti. Isto važi i za hleb i teste-
nine od integralnog i organskog brašna,
koje se u principu smatraju zdravom
hranom, ali ne i za osobu intolerantnu na
gluten gde konzumiranje može da dovede
do kompleksne i ozbiljne simptomatolo-
gije.
U dodatku ishrane, ortomolekularna
terapija preporučuje i primenumega doza
hranljivih supstanci koje podrazumevaju
vitamine, minerale, amino kiseline, i esen-
cijalne masne kiseline i slično, jer postoje
naučni dokazi da je najveći deo današnje
hrane gajen na zemlji osiromašenoj mi-
neralnim materijama. Takva hrana se u
daljem postupku obrađivanja još više
osiromašuje od krucijalnih hranljivih sa-
stojaka što još više smanjuje hranljivu
vrednost konzumirane hrane. Iako današ-
nja hrana čak i premašuje kalorijske
potrebe generalne populacije, ona para-
doksalno izaziva malnutriciju u mikroe-
lementima, vitaminima i mineralima što
će se još više odzraziti kod osoba čije su
potrebe za ovim supstancama mnogo
veće. Glavni prirodni dodatci (suplemen-
ti) koji se koriste u ortomolekularnoj
psihijatriji su: vitamin B3, B6 i B12, folna
kiselina, C vitamin sa flavonoidima, D i E
vitamini, esencijalne amino kiseline,
masne kiseline i minerali.
Biohemijska individualnost
je koncept
proizašao iz rada Rodžera Vilijamsa, pro-
nalazača B5 vitamina 1956. godine. Po
njemu, biohemijski procesi u organizmu
imaju veliku genetsku varijabilnost, tako
da su mnoge bolesti poput ateroskleroze,
kanceroznih oboljenja, šizofrenije ili de-
presije povezane sa specifičnim biohemij-
skim abnormalnostima koje su ili kauzal-
ni ili doprinosući faktor neke bolesti. Dok
je radio ispitivanja na alkoholičarima,
Vilijams je našao da deficijencije u ishrani
ne potiču primarno zbog toga što ta osoba
ne jede zadovoljavajuću hranu, nego ve-
rovatnije zbog određenih gena odgovor-
nih za sklonost te osobe ka razvijanju
deficijencije. On opisuje “genetski blok”
gde sposobnost da se stvore spečificni
enzimi nije potpuno izgubljena, ali je na-
rušena do te mere da se razvija povećana
potreba za hranljivim elementima, kao
što su specifični vitamin, amino kiselina,
mineral ili neka druga metabolička sup-
stanca. On je takve bolesti nazvao ”gene-
totrofne” bolesti.
reaguju veoma povoljno na tretman sa
adekvatnom ishranom, a u nekim sluča-
jevima je došlo i do njihovog potpunog
izlečenja. Osim toga, sa malim izuzetkom,
hranljive materije imaju retke nus-efekte.
Na taj način oba Hipokratova principa:
Neka ti hrana bude lek, a lek hrana
” i “
Pre
svega nemoj naškoditi
” su ugrađene u ovaj
koncept.
U praksi ortomolekularna terapija
ispravlja greške u ishrani obolele osobe,
bilo da je reč o nedostatku minerala i vi-
tamina, višku unosa ugljenih hidrata i,
masti i belančevina i/ili generalno konzu-
miranje neadekvatne i štetne hrane. Naj-
češće je zastupljeno više faktora. Prepo-
ruke se odnose na izbegavanje prerađene,
polugotove i rafinisane hrane koje su
lišene esencijalnih hranljivih sastojaka.
Ishrana treba da bude u osnovi bez aditiva,
veštačkih ukusa, boja i konzervansa.
Takođe, prosti šećeri se smatraju odgovr-
nim za veliki broj zdravstenih problema i
zabranjeni su u ishrani pacijenta. Savetu-
je se i redukcija dnevno uzetih zašićenih
masti. Važnost se pridaje utvrđivanju in-
dividualnih alergija i intolerancija na hranu.
To se odnosi i na tzv. ”zdravu hranu”. Or-
tomolekularna medicina prepoznaje či-
njenicu da hrana koja odgovara jednoj
osobi može da bude veoma škodljiva za
drugoga, čak i fatalna, jer je svaka osoba
entiae